Osjećam bol

Osjećam bol

Osjećam bol.

Snažnu bol.

Živim sa njima u kući, a kao da smo udaljeni kilometrima.

Između mene i njih je crna bezlična tama.

Iza nas je moje djetinjstvo, a ispred starost.

Stojim uglavljena između.

U svojoj boli.

U svojoj mat crnoj tugi.

Oni su mi porodica.

Oni su oni koje treba da volim.

Ja ih valjda volim. Ne znam.

Mislim da oni mene ne vole.

Mislim da smo stranci.

Pitam se da li su pokušavali.

Da li su ikada pokušavali da me zavole.

Ne znam.

Vjeorvatno jesu, jer tako društvena pravila nalažu.

Pokušavala sam da se svađam sa njima,

jer me velika tuga pritiska i peče.

Oni u meni vide samo još jednog čovjeka

bezobraznog, lošeg i glupog.

Ja se svađam ne da ih povrijedim,

već da im kažem koliko me boli,

koliko su mi oni potrebni,

koliko mi je potrebna njihova ljubav.

Koju ne vidim, a ne znam da li ću dugo bez nje moći.

Jer noć je duga i hladna.

U njoj jašem sama.

I bojim se.

Nisam hrabra.

Nisam.